Vodenice u sećanjima i delima slikara
Vodenice u sećanjima i delima slikara
Područje opsštine Gadžžin Han, između sela Donji Duššnik i Gornji Duššnik jedinstveno
je u Srbiji po tome što se na nepuna dva kilometra nalazi čak 17 vodenica.
Većina vodenica na brzoj planinskoj rečici koju mešštani nazivaju Gornjodušničko
vrelo starija je od tri veka, ali je nažalost i većina njih uruššena i zarasla
u korov.
Od 17 vodenica u ovom jedinstvenom nizu, vodenični točak povremeno se okreće u josšštri,
dok ostale polako nestaju, izložžene „zubu“ vremena i ljudskom nemaru.
Jedan od najstarijih stanovnika Gornjeg Duššnika i jedan od poslednjih vodeničara u ovom
selu Milutin Mika Golubović (81) kažže da je u vremenu pre i posle Drugog svetskog rata
sve bilo drugačije.
Prema Golubovićevim rečima sve vodenice su danonoćno radile, ali se i pored toga za
mlevenje čekalo u redu.
„Ljudi iz čitavog naššeg Zaplanja, ali i iz okoline Nišša i Leskovca, dolazili su ovde
da melju kukuruz i pššenicu. Dolazili su na konjima, magarićima… dolazili ko je čime
imao. Neko je ostajao da čeka da mu se samelje, a neko je ostavljao džakove i vraćao
se po njih za neki dan“, istakao je Golubović.
Do pre tridesetak godina, rekao je Golubović, bilo je dosta posla za vodeničare u Gornjem
Duššniku, ali je onda posla nestalo, a vodenice su, jedna po jedna, krenule da se zatvaraju.
„Mladi su se odselili u grad, a stari su pomrli. Nema u selima višše ljudi, nema ni ko da
melje kukuruz, ni za koga da melje. Stoku višše niko ne čuva. Poneko tako dođe da mu
sameljem kukuruz za kačamak“, naglasio je Golubović.
On je kazao da vodeničarski zanat nema ko da nasledi, tako da će posle njegove smrti
biti zatvorena i vodenica u dvorišštu njegovog domaćinstva.
Dejan Zdravković (46), jedini mlađi stanovnik ovog kraja koji još radi kao vodeničar,
kažže da se žžito i kukuruz malo melju u zaplanjskim vodenicama, ali da svi koji dođu u
Zaplanje, obavezno posete vodenice i raspituju se o tome kako je nekada bilo.
„Ljudima je zanimljivo to ššto se u vodenicama niššta ne menja već 300 godina. Sve je u
njima isto kao kada su napravljene – košševi za žžito, lopatice kojima se žžito sipa, točak
kojim se voda navodi na kamen“, istakao je Zdravković.
Na inicijativu meštana Donjeg i Gornjeg Dušsnika, 17 vodenica-potočara stavljeno je pod
zaštitu države, ali je ta zaštita ostala samo „mrtvo slovo na papiru“.
U opšštini Gadžžin Han istakli su za Betu da vodenice jesu veliki turistički potencijal,
ali da opština ne možže da ih zašštiti propadanja.
„Vodenice su u privatnom vlasnišštvu, a mi ne možžemo da ulažžemo u privatnu svojinu jer
je to protivzakonito. Razreššenje imovinskih odnosa je veoma komplikovano jer svaka
vodenica ima mnogo naslednika“, objasnio je direktor Turističke organizacije Gadžin Han
Zoran Dimitrijević.
Jedinstveni niz od 17 vodenica potočara u Gornjem i Donjem Dušniku već 33 godine je
inspiracija slikara u jedinoj likovna kolonija u ovom kraju koja je upravo po njima i
dobila ime.
Ukoliko se na nađe način da se vodenice sačuvaju od propadanja, naredne generacije moći
će da ih vide jedino na fotografijama i slikama nastalim u ovoj likovnoj koloniji.
Izvor: BETA
